Ćustić: Ljudima treba da ih neko nasmeje

Ljudima je dosta drame. Neka ih neko nasmeje. Drama kod kuće, drama za večerom, drama za doručkom, drama za ručkom…, rekao je poznati srpski glumac Slobodan Ćustić.

Bard srpskog glumišta otvorio je u Trebinju monokomedijom “O glumatanju” 57. “Festival festivala”, najprestižniju smotru dramskih amatera BiH, Srbije i Crne Gore, čiji je takmičarski dio započeo u utorak naveče predstavom “Praznina”, koju je u režiji Slobodana Marunovića izveo ansambl Bjelopoljskog pozorišta iz Crne Gore.

Ćustić je komad “O glumatanju” svrstao u žanr netipične monodrame, uz direktno obraćanje publici i insistiranje na kontaktu, a za “Nezavisne” je ispričao svoju ličnu priču o glumi i životu sa glumom.

NN: Zašto na plakatu stoji slogan “Komedija, ne brinite”?

ĆUSTIĆ: Ljudima je dosta drame, neka ih neko nasmeje. Drama kod kuće, drama za večerom, drama za doručkom, drama za ručkom, kada ispratiš dete u školu, kreneš na posao… tako da niko više ne želi ni da čuje tu reč, pa i ja koji volim pogledati dobru dramu, u stvari više volim kad me kolega zasmeje. Zato sam sam na plakat dodao taj slogan, jednostavno da se ljudi ne bi plašili i pobegli, iako u “Glumatanju” ima svega.

NN: Neobično Vas je vidjeti u ulozi komičara, koji pomalo naginje i liku klovna, naročito poslije Vaših izvedbi Selimovićevog derviša.

ĆUSTIĆ: Iako je Mehmedalija Selimović neprevaziđen, trudim se da budem koristan svima: ženama, deci, mladima, i da svi nađu nešto za sebe. Ako se svako od njih i u trebinjskoj izvedbi nasmejao tri do četiri puta – moja misija je ispunjena, isto onako kako sam imao ispunjenu misiju pre dve godine, kada je u Trebinju igrana predstava “Derviš i smrt”, a publika je bez daha ispratila, jednako ispunivši do poslednjeg mesta istu salu.

NN: Da li je teže raditi komediju ili dramu?

ĆUSTIĆ: Iako sam obe predstave radio bez suflera, lakše izvodim komediju iz jednostavnog razloga što je ne radim po naučenom tekstu, već po koncepciji koje se samo pridržavam i vodim priču, dok u “Dervišu” nema koncepcije, iako svaka zapeta, svaka reč mora da bude na svom mestu, što daje veličanstvenost i komadu i onome ko ga izvodi, a ja ovaj roman i Selimovića citiram, čini mi se, otkad znam za sebe.

NN: Derviš Vas nekako odavno prati?

ĆUSTIĆ: Derviš me prati od prijemnog ispita do danas. Sve moje kolege maštaju da igraju Hamleta i slične uloge, a ja sam oduvek želeo da igram Ahmeda Nurudina, jer za mene je to glumački pojam. To je za mene sve. “Dervišem” sam čak i diplomirao, doduše malo pokasno, ali pošto sam sa 28 godina zauzeo rekordno prvo mesto kao najstariji brucoš na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, red je bio i da budem najstariji diplomac.

NN: I u predstavi pričate o svojim profesorima i prijemnom ispitu.

ĆUSTIĆ: Ne mogu da se ne sećam Predraga Bajčetića i naročito moga Milenka Maričića koga posebno cenim i koji me primio na klasu, te koga sam, za razliku od većine studenata, tada iskreno voleo, a oni su ga se bojali. Ne mogu ni da zaboravim moj FDU, na kome sam stekao sva znanja glumca od kojih mi je uspelo i da pristojno živim i koji je za mene pojam, najrelevantniji na ovim prostorima i to se mora poštovati.

NN: Filmska publika Vas se i danas najviše sjeća po ulozi Bećira Kuduza u filmu “Kuduz” Ademira Kenovića?

ĆUSTIĆ: Da, uvek sam imao uloge ljudi koji su bili pomalo grubijani, da ne kažem siledžije. Nikad mi nisu dali da igram “Sedam i po nedelja” ili tako nešto jer bi se to verovatno pretvorilo u horor, gde bih ja silovao svih tih sedam i po nedelja neku svoju koleginicu na sve moguće načine. Ipak, ponosim se i Kuduzom i svim filmovima i likovima koje sam uradio.

NN: Koliko je bilo dobrih, a koliko loših uloga? Koja Vam je najviše ostala u sjećanju?

ĆUSTIĆ: Radio sam i loše filmove, ali se ponosim i njima jer – to je čovek. Ne možeš uvek biti najbolji, moraš nekad i da se oklizneš, ali je onda taj deo ponovnog dizanja najdragoceniji svakom čoveku i svakom umetniku. Ipak, najviše se ponosim ulogom hirurga.

NN: Da li je to hirurg Drago iz filma “Mali Budo” ili uloga hirurga koju ste imali na porođaju svoje supruge?

ĆUSTIĆ: Supruzi sam pomogao da rodi našu kćerku, moju prvu mezimicu nakon četiri sina koje imam. Pozvali smo babicu i supruga se porodila kod kuće, a nakon što je pupčana vrpca prestala da pulsira – ja sam uzeo makaze i presekao je. To je inače moja omiljena uloga, uloga oca, u kojoj roditelji ne treba da “usmeravaju” svoju decu, već da im budu potpora, da ih podržavaju.

NN: Da li Vi svoju djecu podržavate ili usmjeravate prema onome što najbolje znate?

ĆUSTIĆ: Moj sin Vasilije Vid, koji je moj treći sin i ima četiri i po godine, jako želi da svira frulu, koju i ja sviram, ali sam mu rekao da ne može da je svira. Rekao sam mu da prvo mora da sluša mene, pa ako mu se dopadne da ću da ga odvedem kod jednog čike koji se zove Bora Dugić i ima najbolje frule i svira najbolje na svetu. Pa ako bude hteo odvešću ga kod Bore, koji je moj dobar drugar. U stvari, sva deca su umetnici, ali ih mi onda pokvarimo.

Amaterizam je nešto veličanstveno

NN: S obzirom na to da ste otvorili ovogodišnji “Festival festivala” u Trebinju, koliki je značaj amaterizma za dramsku umjetnost?

ĆUSTIĆ: Koreni celog mog posla su u dramskom amaterizmu, gde sam i ja s amaterskim pozorištima bio tri puta u Trebinju na festivalu.

Amaterizam je za mene nešto veličanstveno jer se amateri bave umetnošću, a mi profesionalci od toga uspevamo zaraditi pare.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *